Стешњена између старије жене са огромном корпом препуном кржљавог воћа и поврћа и веселе дечице у плавим школским униформама, која су се непрестано дошаптавала, гуркала и кикотала, нестрпљиво сам чекала да започне моје дуго ишчекивано путовање по Зеленортским острвима. Била сам једина бела особа међу тамнопутим путницима "хајејса", популарног Тојотиног комбија који служи као главно превозно средство у земљи. Арлиндо, лепушкасти возач са косом уплетеном у кикице украшене разнобојним перлицама, по ко зна који пут обилазио је главни трг и дословно отимао путнике од својих конкурената. Најзад, када се упаковасмо као сардине у конзерви и већ почесмо да губимо наду да ћемо икада кренути, Арлиндо укључи радио, а гласна, заразна музика у трен ока разгали душу уморних путника. Нестадоше разлике између богатих и сиромашних, младих и старих, странаца и староседелаца, ми постадосмо једно тело које се њише уз звуке те чудне мешавине радости и туге, афричких ритмова и сетног португалског фада. Веровали или не, никада нисам лепше путовала!
Да није фантастичне музике и чувене "босоноге диве" Сезарије Еворе, мало ко би чуо за Зеленортска острва, вулкански архипелаг у Атлантском океану, недалеко од обале Сенегала. Није ни чудо ако се зна да је ова млада земља, некадашња португласка колонија, своју независност стекла тек пре неких тридесетак година.
Од првог тренутка, кад сам из авиона угледала обрисе острвља, нисам могла да се отмем утиску да се неко горко нашалио назвавши их "зеленим". Црвена, пустињска земља, пешчане дине, голи планински венци над којима доминира црна купа још активног вулкана, били су једино што сам могла да видим док сам слетала на аеродром у главном граду Праја на острву Сантјаго. Од зеленила није било ни трага! Због сурових климатских услова острва су била ненастањена све до доласка Португалаца 1462. године, иако су на свега 450 км од западне обале Африке. Убрзо након открића она постају главна успутна станица за превоз робова до Новог света, што им је дало значај и донело краткотрајан просперитет. Честе суше и глад, међутим, које су погађале острва током 400 година дуге португалске колонизације, као и премалена улагања у развој земље, исцрпљивање њених иначе незнатних природних ресурса, довели су до великог таласа исељавања у деветнаестом и почетком двадесетог века, тако да данас више становника Зеленортских острва живи у дијаспори него у самој земљи.
